Народне приче са луткама
Принц Данила - говорио
Некада давно је постојала стара принцеза; имала је сина и ћерку - тако бучну, тако добру. Нису изнутра били зла вештица:
- како бих их довео до танке линије? мислила је и смислила; бацила се у такву лисицу, пришла својој мајци и рекла:
- Цумми драга! Ево мало прстена за вас, ставите га на прст свог малог сина, он ће бити богат и са њим, само ако не би скинуо и оженио се том девојком, чији ће ми прстен бити на руци!
Старица је веровала, било јој је драго и умирећи наредила је сину да узме жену за себе којој је прстен погодан.
Вријеме пролази, а мој син расте. Одрастао је и почео да тражи младенку; једном ће се свидети, другом ће се свидети, а они ће измерити прстен - или мали или велики; ни једно ни друго није добро. Ишао сам и путовао по селима и градовима, прешао сам све црвене девојке, али нисам могао да нађем ожењену; дошао кући и помислио.
- О цему прицас, брате? - пита његова сестра. Открио јој је недостатак простора, испричао је своју тугу.
- Какав је то лукав прстен? - каже сестра. - Дозволи да одмерим.
Подигла сам поглед на прст - мали прстен се увијао око, блистао, морао сам да руку, јер је намерно изливен за њу.
- О сестро, ти си моја заручена, бићеш моја жена!
- Шта си ти брат! Запамти Бога, сети се греха, ожени сестре?
Али брат није послушао, плесао је од радости и наредио да сиђу до венца. Она се расплакала, изашла из собе, сјела на праг и ријека тече попут ријеке!
Пролазници пролазе поред старих жена; позвали их да се хране и пију. Питају: која је туга, која туга? Ништа се није могло сакрити; рекао им све.
- Па, не плачите, не тугујте, него нас послушајте: направите четири криза, саднице у четири угла; брат ће позвати круну - иди, назваће у собу - узми своје време. Збогом боже збогом.
Старица више нема. Брат и сестра су се венчали, отишли у собу и рекли:
- Сестро Катерина, иди до пера!
Она одговара:
- Сада, брате, скинућу минђуше.
А лутке у четири угла завијају:
Куку, принц Данила!
Куку, говори!
Кук, моја сестро,
Кувар, за себе.
Кувај, део, земљи,
Кувај, не успевај, сестро!
Земља је почела да се дели, сестра пропада. Брат виче:
- Сестро Катерина, иди до пера!
- Сада, брате, одвезаћу појас.
Лутке лутке:
Куку, принц Данила!
Куку, говори!
Кук, моја сестро,
Кувар, за себе.
Кувај, део, земљи.
Кувај, не успевај, сестро!
Већ се види једна глава. Брат поново зове:
- Сестро Катерина, иди до пера!
- Сада, брате, скинућу ципеле.
Лутке лутке, а она се сакрила под земљом.
Брат поново зове, зове гласније - не! Љутио се, потрчао, залупио вратима - врата су одлетела, гледала на све стране - сестре више нису биле; а у угловима саме лутке сједе и знају лутке:
- Одвоји се, слети, пад, сестро!
Зграбио је сјекиру, сјекао им главе и бацио је у пећ.
А сестра је ходала, ходала под земљом, види: постоји колиба на пилећим ногама, стоји, преврће се.
- Хут, колиба! Остани стар, назад у шуму, испред мене.
Колиба је постала, врата су се отворила. Црвена девојка седи у колиби, извезујући муху сребром и златом. Гост је нежно пуцао, уздахнуо и рекао:
- Драга, сестро! Драго ми је због вас и поздравит ћу вас и пити док моје мајке више нема; али она ће летети, онда су невоље и за вас и за мене; она је моја вештица!
Гост се плашио таквих говора, али нигде није отишао, сео је са својом љубавницом; шивати и разговарати. Колико дуго, убрзо, домаћица је знала време, знала када ће мајка стићи, госта је претворила у иглу, ставила у метлу и ставила у угао. Чим ју је уредио, вештица је ушла у врата:
- Моја ћерка је добра, моја ћерка је лепа! Русија смрди!
- Мајко госпођо! Пролазници су отишли и вода се увукла да се напије. - Зашто их нисте оставили?
- Стара, душо, превише тешка за тебе.
- Гледајте унапред - позовите све у двориште и никога не пуштајте из дворишта; а ја, подижући усне, поново ћу кренути у каменолом.
Гоне девојке су седеле, шивале, разговарале и клецале.
Улетила је вештица; мирисна колиба:
- Моја ћерка је добра, моја ћерка је лепа! Русија смрди!
- Тек су старци ушли да загреју руке; лево, није остао.
Вештица је била гладна, згражала се са ћерком и поново одлетела. Гост је сјео у метлу. Уместо тога, почели су да шивају муху; и они шијеју, журе и заверавају: како се извући из невоље; да побегнеш од дрхтаве вештице? Нису имали времена да размењују погледе, да шапућу, а она је била на њиховим вратима, светла у очима, закопана од изненађења:
- Моја ћерка је добра, моја ћерка је лепа! Русија смрди!
- А ево, мајко, црвена девојка те чека.
Црвена девојка је погледала старицу и умрла! Испред ње је стајала баба-иага костна нога, нос укоријењен у плафон.
- Моја ћерка је добра, моја ћерка је лепа! Марш пећница врућа врућа!
Ставили смо дрва за огрјев и храст и јавор, ширили ватру, пламен из пећи туче.
Вештица је узела широку лопату и почела да се весели као гост:
- Седи, лепотице, на лопату.
Лепотица је сјела. Вештица ју је помакнула према устима, а она једну ногу ставља у пећ, а другу на шпорет.
- Да ти, девојко, не знаш да седиш; седи добро!
Опоравила се, добро сјела; вештица јој је код уста, а једно стопало има испод пећи, а друго испод пећи. Вештица се наљутила, зграбила је за леђа.
- Неваљао, несташан, младићу! Седите мирно, тако; погледај ме!
Ударите се лопатом, испружила ноге; а девојке су је брзо ставиле у рерну, затвориле их капцима, напуниле палубе, прекриле и намирисале, и кренуле да беже, узеле са собом везену муху, четкицу и чешаљ.
Они су побегли, побегли, осврнувши се, а негативац се отргнуо, угледао их и звиждао:
- Тип, момак, јеси ли тамо!
Шта да радим Бацили су четкицу - трска је била густа и густа: неће пузати. Вештица је отворила канџе, ишла стазом, пришла близу ... Где да кренем? Бацили су чешаљ - тамно-тамни храст нарастао: мува неће пролетјети. Вештица је оштрила зубе, почела да делује; без обзира на све, дрво са кореном напоље! Баци га на све стране, очисти пут и поново ухвати ... то је близу! Трчи и трчи, али нигде не бежи, исцрпљен! Бацили су златом извезену муху - широко, дубоко, ватрено море просуло се; вештица се високо подигла, хтела је да лети, пала је у ватру и запалила.
Остале су две девојке, бескућнице; морате ићи, а где? - не знају Сјели су да се одморе. Човек је пришао њима и питао: ко су они? и извијестио мајстора да у његовом посједу немају двије птице које лете унутра, већ су обојене двије прекрасне љепотице - једна у једној вези и предоџба, обрва у обрви, око у очи; један од њих мора бити твоја сестра, а за кога се не може нагађати. Господар је отишао да их погледа, позвао их је к себи. Он види - његова сестра је овде, слуга није лагао, али коју - није препознао; љута је - неће утицати; шта да радим?
- И ево, господине! Ја налијем овнов мехурић крви, ставим га испод руке, разговарам са гостима, а ја ћу доћи и зграбити вас ножем у страну; крв ће тећи, појавиће се сестра!
- У реду!
Они су то смислили и учинили: слуга је зграбио џентлменову страну, крв се попрскала, брат је пао, сестра је појурила да га загрли, плакала и плакала:
- Драга моја, драга моја!
А брат је скочио, ни спаљен, ни болестан, загрлио је сестру и дао је за доброг човека, а он се оженио њеном пријатељицом, која је имала прстен на дршци, и све је зацелио.
